Hrana je ljubav koja ne traži objašnjenje. Zato postoji Prana – da svaki obrok pretvori u mali praznik, a svako jutro u priliku da se zaljubite… ponovo.

Vesna. Žena koja je Pranu pretvorila u životni stil.

Ponekad se pitam… da li mi biramo svoje snove – ili oni nas pronađu.

Moj me našao na ivici poslovnog sastanka, negde između strogih rokova i hladnih kafa. I dok sam potpisivala još jedan ugovor, shvatila sam da želim da potpišem nešto drugo — svoje ime na vrata mesta koje miriše na dobru hranu i toplu ljudsku priču.

Tako je nastala Prana. Ne kao restoran, nego kao ljubavno pismo… meni. Ljubav u kasnim četrdesetim – od toga se, verujte mi, može poludeti na najlepši način!

Zamišljala sam Pranu i tragala za lokalom koji će nas obe prigrliti. Jesen 2021. Korona nas je još držala na distanci, ali mi smo već sanjali blizinu. Oblačila sam štikle po navici i obilazila prostore koji su bili lepi… ali nisu bili naši. A onda smo jednog dana, Miloš i ja — 31 godinu zajedno, i još uvek najbolji tim — ugledali Hilandarsku. Znali smo: ovde će se miris kafe mešati sa prvim osmehom dana. Tu će, ušuškana, biti prva Prana.

A ja? Ja sam Vesna. Majka dve odrasle devojke. Žena koja i posle pedesete jednako dobro nosi malu crnu haljinu i farmerke posute brašnom. Koja se ne libi da zavrne rukave, uzme čekić i zakuca ekser, a onda sedne sa gostima i ispriča priču o tome kako je jedan ukus prepečenog hleba i paradajza promenio moj pogled na život.

Ljudi su moja inspiracija — mirisi, osmesi, pogledi topli kao lavanda, šum maslina i onaj trenutak kad ti sunce udari u lice pa pomisliš: “Život je dobar.” Zato se u Prani sve meša: ukusi, boje, ljudi.

Hrana koja pokreće energiju – zato postoji Prana.

U Prani stolovi nisu samo puni — oni su živi. Ljudi se smeju, oči im sijaju, a ja, negde između kuhinje i šanka, znam da sam tamo gde treba da budem.

Jer Prana nije moj posao. Prana je moj drugi dom. Moj ritam. Moja mala svakodnevna magija.
Dobrodošli.